Fizika
Ништа није толико чудесно да не би могло бити истинито ако је у складу са законима природе.
— (1849)
Petodimenzionalni klasični model pokušava da rekonstruiše kvantno ponašanje bez kvantizovanja gravitacije
Rad u časopisu Scientific Reports predlaže okvir 4D + tau u kojem se uobičajeno prostorvreme razvija prema dodatnom parametru. U simulacijama i modelskim izračunima u ravnoteži dobija Newtonovu gravitaciju, teži osnovnoj strukturi opšte relativnosti i reprodukuje korelacije tipa EPR i interferenciju nalik eksperimentu s dvostrukim prorezom putem dinamike svetskih linija. Rezultat je provokativna teorijska konstrukcija, a ne eksperimentalni dokaz da je kvantna gravitacija rešena ili da je standardna kvantna mehanika pogrešna.
U orbiti je kuhinjska so rasla u šuplje kocke. Gravitacija je promenila salamuru, a ne so
Kristali natrijum-hlorida uzgajani na Međunarodnoj svemirskoj postaji uključivali su šuplje, stepenaste kocke široke 2 do 8 milimetara. Radovi podržavaju objašnjenje prenosom supstance: uobičajeno taloženje i strujanje podstaknuto uzgonom bili su snažno potisnuti, dok je difuzija dominirala ranim rastom. Kristalna rešetka nije postala novi oblik soli, a eksperimenti ne uspostavljaju industrijski proces.
Eksperiment s hladnim atomima testira 'problem vremena' kvantne gravitacije — kao laboratorijsku analogiju, a ne odgovor
U kanonskoj kvantnoj gravitaciji Wheeler-DeWittova jednačina nema spoljašnji sat koji bi poredavao događaje: to je 'problem vremena'. Rad jednog autora izoluje Bose-Einsteinov kondenzat, deli ga tankom optičkom barijerom na neposmatrani i posmatrani sektor te gradi unutrašnji sat iz entropije koja među njima teče. To 'entropijsko vreme' uređuje širenje i ponovo sažimanje posmatranog sektora, a efektivna jednačina reprodukuje izmerene podatke u ispitanom slučaju niske barijere. To je kontrolisano ispitno okruženje za ideje relacijskog vremena: 'veliki prasak', 'veliko sažimanje' i 'mini-svemir' analogne su oznake za zarobljeni gas, a ne stvarna kozmologija, i rad ne tvrdi da rešava problem vremena ili kvantnu gravitaciju.
Crne rupe slede termodinamičke 'zakone' — novi rezultat proširuje ih na crne rupe daleko od ravnoteže
Od 1970-ih poznato je da crne rupe slede zakone koji odražavaju termodinamiku, ali njihova najelegantnija verzija važila je samo za crne rupe koje miruju u ravnoteži. Novi rad u časopisu Physical Review Letters proširuje prvi i drugi zakon na delove kvazilokalnih horizonata koji ispunjavaju uslove za segmente dinamičkog horizonta i mogu biti proizvoljno daleko od ravnoteže — tokom akrecije, kolapsa i većine faza spajanja crnih rupa. Simulacije prate kvazilokalni horizont tokom čitavog spajanja, ali zakoni još ne obuhvataju kratak interval oko koalescencije kada on nije segment dinamičkog horizonta. Osnovni okvir pripada opštoj relativnosti, uz semiklasičnu primenu na isparavanje; to nije nova kvantna gravitacija, opažanje niti rešenje problema informacija crnih rupa.
U modelu gravitacije zasnovanom na entropiji lokalna gustina entropije pada dok ukupna entropija raste
Rad u Physical Review D izvodi temperature, pritiske i prvi zakon u okviru Gravity From Entropy, predloženog modela modifikovane gravitacije. U kasnovremenskoj Friedmannovoj aproksimaciji male zakrivljenosti lokalne gustine entropije i energije modela padaju, dok širenje uzrokuje rast ukupne entropije. Izračun je interno konkretan, ali uslovan: Friedmannove kozmologije nisu egzaktna rešenja pune teorije, a ovo nije posmatrački dokaz da gravitacija proizlazi iz entropije, objašnjenje izmerene tamne energije ili završena teorija kvantne gravitacije.
Fuzijska mašina zagrejala je plazmu stiskanjem — stvaran korak, ali ne i elektrana
LM26 kompanije General Fusion sabio je magnetizovanu deuterijsku plazmu implodirajućom litijevom oblogom i pokazao da se zagreva — temperatura elektrona porasla je više od tri puta, do izmerenog vrha od oko 0.72 keV (718 ± 80 eV, približno 8 miliona °C), a većina zagrevanja pripisana je samoj kompresiji, mehanizmu na kojem počiva njihov pristup fuziji magnetizovane mete. To je stvarna inženjerska kontrolna tačka za taj put prema fuziji. Ali to su i prvih 11 impulsa na jednom mašini, opisani u preprintu kompanije koji nije recenziran, pri temperaturi još oko deset puta nižoj od one potrebne gorućoj plazmi — bez neto energije, breakevena i električne energije. Pokazan mehanizam, ne izgrađena elektrana.
Kvantna mehanika može se zapisati samo realnim brojevima — kvaka je u načinu kombinovanja sistema
Godine 2021. široko je odjeknuo rezultat prema kojem se verzija kvantne mehanike s realnim brojevima može eksperimentalno falsificirati, a eksperimenti iz 2022. slagali su se sa standardnom kompleksnom kvantnom teorijom. To se često predstavljalo kao dokaz da su imaginarni brojevi fizički stvarni. Novi rad u Physical Review Lettersu izoštrava tvrdnju: izgradite realnu formulaciju na drukčijoj, argumentirano fizičkijoj pretpostavci o načinu kombinovanja odvojenih sistema i ona reproducira svako predviđanje kompleksne kvantne mehanike, uključujući višečestične testove. Pošteno čitanje jest da su kompleksni brojevi praktični, a ne strogo nužni — i da su raniji eksperimenti isključili jednu određenu realnu teoriju, ne realne brojeve u principu. To je rezultat iz osnova teorije na papiru, ne novo merenje, i ne traži da iko prestane koristiti kompleksne brojeve.
Kvantna memorija napokon se poboljšavala kako je rasla — stvarna prekretnica, ali ne i gotov mašina
Google Quantum AI prvi je put čisto pokazao da kvantna memorija sa surface codeom može raditi ispod praga: dok je kod rastao s udaljenosti 3 na 5 pa 7, stopa logičkih grešaka eksponencijalno je padala (oko 2.14x pri svakom povećanju za dva), a najveća memorija, udaljenosti 7 i sa 101 kubitom, nadživjela je svoj najbolji fizički kubit — iznad breakevena — uz korekciju grešaka u stvarnom vremenu. To je dugo tražena inženjerska prekretnica. Ali to je i jedan logički kubit koji služi kao memorija, sa stopom greške još daleko od onoga što trebaju stvarni algoritmi, bez logičkih operacija, s neobjašnjenim podom grešaka koji autori sami ističu i s još mnogo redova veličine skaliranja. pređen prag, ne isporučeno računar.
Fuzija katalizovana mionima: skriveni korak reakcije napokon direktno viđen — ne korak prema energiji iz fuzije
Koristeći izuzetno oštar rendgenski detektor s kvantnim senzorima, fizičari su usmerili mione u smrznuti deuterij i prvi put direktno posmatrali mionske molekule u prolaznim „rezonantnim” stanjima — otkrivši da približno polovina miona prolazi putem izostavljenim iz standardnog opisa fuzije katalizovane mionima. Time se potvrđuje dugo predlagani mehanizam nastanka i nameće revizija modela oblasti. To je stvaran napredak u gledanju i razumevanju reakcije — ne korak prema fuziji kao izvoru energije: ne poboljšava efikasnost, ne rešava usko grlo gubitka miona („alpha sticking”) i izveden je u deuteriju, a ne u energetski relevantnoj smeši deuterija i tricija.